Priča Nele Antonović / Nela Antonović´s Story (English version is still in preparation)
Uobičajeno refleksije i evaluaciju redionica napišem odmah, ali sam ovog puta čekala sedam dana zbog kompleksnosti projekta “Missplaced Women?” Tanje Ostojić, u kojem sam uzela učešće. Bez obzira što imam veliko iskustvo u radu sa učesnicima radionica preko 30 godina metodom Mimart, kao i raznih specifičnih metoda neformalnog obrazovanja mladih i građana koje vodim, kao učesnica radionice ovoga puta bila sam uzbuđena jer dugo pratim Tanjin umetnički aktivizam i pratim njen rad, a sa druge strane od aprila aktivno pratim prolazak migranata kroz Srbiju.
Zanimljivo je što su se na radionicu prijavile učesnice različitih godina, iskustava i zanimanja, što je bila velika vrednost. Često vodim radionice motivacije, tako da mi je bilo važno da na početku dana čujem i njihova mišljenja, zašto su došle. Spontani i inspirativan uvodni razgovor i priprema za performans „Missplaced Women?“ u prostorijama REMONTa u opuštenoj i demokratskoj atmosferi nametnuo mi je pitanja: Razumemo li mi dovoljno pojmove tolerancije, slobode, empatije, poimanja timskog rada i pojam različitosti? Negujemo li dovoljno vrednosti performansa, kao važnog izraza savremene umetnosti? Razumemo li dovoljno da performans preispituje društvo i ukazuje državi o važnim problemima društva? Performans je sredstvo društvenih promena i kao takav donosi veliki doprinos zajednici. Uvodni razgovor bio je važan za slobodu govora i mišljenja, jer nas je autorka prepustila svojim razmišljanjima i otvorila kao u psihodrami mudrim prepuštanjem nama da komentarišemo očekivanja. Zanimljiv je bio momenat približavanja haosu u demokratskom tumačenju pozivnog pisma koje smo dobile za radionicu, šta treba da donesemo, odnosno šta nedostaje migrantima. Različita pitanja nas učesnica na početku vezana za pozivno pismo, bila su odraz našeg nepoverenja u informacije, naših strahova o nametanju mišljenja, do trenutka kada smo svi zajedno krenuli u Miksalište..
Kada smo pošle u Miksalište, ne znam po koji put sam potvrdila svoju teoriju da se jedino telom može ući u fenomen, jer možemo da mislimo i da se reči umnožavaju a da se ne pokrenemo u akciju. Iako od jula meseca idem u Miksalište veoma često, donosim svoje stvari i stvari svojih prijatelja, higijenske artikle, čajeve i druge jednostavne svakodnevne potrebštine, ovoga puta kada smo otišle zajedno videla sam kese na kojima piše BORDER. To mi je mnogo značilo jer smo videle da se briga o migrantima zapravo vidi od trenutka kako uđu u zemlju, pa dok ne odu dalje… Ne želim da glorifikujem Srbiju u ljudskom odnosu prema migrantima, ali primetila sam da to oni osećaju i da jedino kod nas stoje u redu kada su u pitanju registracija izbeglica, podela hrane, podela tople odeće i obuće, čaja… Toga dana srela sam poznate volontere i ljude dobre volje iz Beograda, zatim Nedeljka iz Srebrenice koji je takođe bio izbeglica i mnoge mlade iz srednjih škola, ali i nove volontere strance koji su se potom uputili sa izbeglicama kasno popodne dalje do Hrvatske granice. Uglavnom smo naišli na migrante iz Avganistana koji su stigli preko Bugarske, i ovo su bila potpuno nova i drugačija iskustva za mene jer sam do sada upoznavala uglavnom ljude koji su došli iz Sirije, Libije i Pakistana. Naravno nemoguće je otpratiti svakog pojedinačno, niti saznati kako su se snašli, koliko i kako su dalje putovali, svejedno moram priznati da je svaka kiša izazivala kod mene nesanicu.
Iskustvo samog izvođenja performansa u parku kod autobuske stanice, koji smo počeli da zovemo Info park, i u parku kod Ekonomskog fakulteta za mene je imalo posebno značenje. Letos sam u parkove spontano dolazila, donosila voće i bonbone, držala radionice deci, pričala sa ljudima.. Stotine priča. Stotine sudbina. Mnoge sam upoznala, sa nekima se još uvek dopisujem, neke sam dovodila da se okupaju i odmore kod mene kući. Ponekom sam kupila kartu, kupovala sladolede, delila kišobrane… Sve to mi je prolazilo kroz misli dok sam vadila stvari iz tašne. Svaka stvar je izneta, i razmišljala sam o tome koliko žena je svoje tašne i torbe, sitnice potrebne i nepotrebne, negde ostavilo usput.
Setila sam se kada su migranti krenuli kroz Srbiju da je na drvetu pored koga smo stajale za vreme performansa stajao plakat/crtež koji je davao uputstva migrantima gde da putuju i kojim prevozom mogu da stignu na željena odredišta. Setila sam se događaja od pre deset godina koji mi se desio u Parizu. Dalija Aćin i ja, bile smo na jugu Francuske u Belfortu. Ona je imala povratnu avionsku kartu za Beograd jedan dan pre mene, i tada sam osetila važnost informacija koje dobiješ od prethodnih putnika. Od nje sam dobila SOS uputstvo, jer je rekla da ako u sekundi ne budem na pravom mestu neću stići do aerodroma. Ovo upozorenje i uputstvo mi je bilo dragoceno jer sam menjala 4 prevoza, išla sam bez novca i imala samo unapred kupljene karte. Ovo je ustvari priča migranata koji su ostali bez telefona, kojima sam pozajmljivala svoj telefon da samo vide gde im je rodbina, prijatelji i čitali su uputstva koja su deljena na društvenim mrežama. Nazer, mladić koji je prišao Tanji bio je srećan što opet ima neke stvari u torbi, što je jeo, ali je spomenuo da mu treba telefon. To je glavna potreba migranata, mreža informacija koja im je važna da bi znali gde mogu i kako da prođu.
Ovoga puta u parkovima je bilo malo migranata zbog promena ruta i zbog boravka u azilantskom centru u Krnjači zbog hladnoće. Toga dana oko 16h su došli u Miksalište, pojeli nešto i u 17h otišli dalje autobusima…
Razgovor koji je Tanja Ostojić vodila sa učesnicama radionice nakon performansa kroz pripremu javne prezentacije, bio je važan jer sve dileme su odjednom bile prihvatljive, sve nedoumice razumne, nakon iskustva izvođenja performansa. Iskustvo koje smo ponele je važno, a za mene je ovo bila značajna radionica do-edukacije.
— Nela Antonović, umetnički direktor / art director, Teatar Mimart
Authors of the Photos from the “Missplaced Women?” performance workshop by Tanja Ostojić that took place on October 29, 2015 in Remont, Miksalište, Info Park and in Park in front of the Faculty of Economy, Belgrade are: Lidija Antonović, Jelena Dinić, Miroslav Karić, Srdjan Veljović
Like this:
Like Loading...
Misplaced Women? 