MisplacedWomen?

Posts Tagged ‘Belgrade’

Partitura za izvođenje performansa, br.1: Raspakivanje lične torbe

In Scores on November 9, 2020 at 8:24 pm

U jeku aktuelnih progona, pretnji, i vređanja savremenih umetnika u Srbiji, a posebno performans umetnika, strip crtača, kao i članova Upravnog odbora i Tela ULUS-a koji orkestriraju mediji, pojedinci i grupe ekstremista, pozivam sve na solidarnost! Pripremajući svoj rad za pretstojeću Jesenju izložbu* Udruženja Likovnih Umetnika Srbije u Paviljonu Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu, upućujem poziv za jedan praktični ogled, za vas, vašu decu i prijatelje: pokušajte da se bavite performans umetnošću uz primenu ovih jednostavnih instrukcija. Tu sam ako bude pitanja.

Tanja Ostojić: MISPLACED WOMEN? (2009-2020) delegirani performans

Partitura za izvodjenje performansa, br.1:  Raspakivanje lične torbe 

Oko sat vremena, sa/bez pripremama, jedan/više performera, prostor vezan za migracije

Instrukcije:

  1. Odaberite javni prostor od značaja za migracije koji vas posebno intrigira (javni prevoz, glavna autobuska stanica, aerodrom, granica, džentrifikovani deo grada…)
  2. Kada stignete tamo raspakujte svoju torbu (kao na primer: tašnu, ranac, kofer, ceger sa ličnim stvarima ili praznim plastičnim kesama i pakovanjima od potrošačkih proizvoda…)
  3. Izvadite svaku stvar napolje i izvrnite je naopačke. Izvrnite unutrašnjost torbe  napolje. Izvadite sve iz svojih džepova. Izvrnite džepove. Skinite cipele. Izvucite pertle. Nakon što ste sve raspakovali, pogledajte da li možete još nešto da otkrijete.
  4. Za napredne i posebno motivisane: Možete uraditi isto na različitim lokacijama, da vidite da li se vaša akcija različito percipira u drugo vreme i na drugim mestima. U tom slučaju, nacrtajte mapu gde ste sve izvodili performans.
Drawing by David Caines of the performance by Teresa Albor in Westfield Shopping Mall, London, realised in the frame of the “Misplaced Women?” performance art workshop in the public space by Tanja Ostojić, organized by LADA, London, December 2016.

Napomena:

Razmislite o tome kako se osećate dok ovo radite u javnosti. Da li se osećate izloženo? Kako ovo iskustvo rezonuje sa vašim životnim iskustvom i da li vas približava ljudima u izbeglištvu, u tranzitu, sa ljudima koji žive na ulici ili slično… Budite otvoreni za razgovor sa prolaznicima o tome šta radite i zašto to radite. Neka performans traje barem pola sata… Ako ste se hektično raspakovali, nakon kratke pauze i razmene, pokušajte da spakujete svoje stvari sa pažnjom i s poštovanjem (ili obrnuto).

Posebna napomena:

Može se  ispostaviti da prostori za koje smatramo da su javni, zapravo to nisu. To znaži da sa ovim performansom možete preispitivati javni prostor i uvideti gde (ni)je moguće izvesti ovu akciju. Obezbeđenje vas može odgurnuti metar od ulaza (u šoping centar ili ono što su danas postale železničke stanice) ili vas policija može pitati — “Šta radite?”–. Savetujem da povedete nekoga sa sobom ko će pokušati da zagovara obezbeđenje, dok ne završite performans. Takođe možete reći da tražite neku svoju stvar (šta god to bilo), kako biste izbegli da budete izbačeni ili uhapšeni.. s obzirom da su performansi i snimanje zabranjeni na mnogim mestima.

Objavljivanje: 

Donesite svoj prilog (u formi natpisa, crteža, beleški, fotografija) na Jesenju izložbu* ULUS-a, Paviljon Cvijeta Zuzorić, Mali Kalemegdan, Beograd. / Pošaljite svoj prilog za objavljivanje na Misplaced Women? blogu projekata.                                     

Autorstvo i objavljivanje:

Sa “Misplaced Women?” projektom obraćamo posebnu pažnju na koautorstvo. Molimo vas da potpišete sopstvenu akciju kada je delite na društvenim mrežama sa: Misplaced Women?, delegirani performans Tanje Ostojić, Score#1 / Score#2, vaše ime i prezime, datum, trajanje i lokacija. Mi ćemo učiniti isto sa vašim prilozima. Molimo vas da nas obavestite da li ste saglasni sa objavljivanjem vašeg priloga na Misplaced Women? blogu i u kontekstu izložbi arhiva projekta.

___________________________________________________________________

* Jesenja izložba će biti održana u periodu od 12. novembra do 6. decembra 2020.

Link for the English version of this post

Nela Antonović´s Story / Priča Nele Antonović

In Belgrade, Stories, Workshops on November 10, 2015 at 12:16 pm

Priča Nele Antonović / Nela Antonović´s Story (English version is still in preparation) 

Uobičajeno refleksije i evaluaciju redionica napišem odmah, ali sam ovog puta čekala sedam dana zbog kompleksnosti projekta “Missplaced Women?” Tanje Ostojić, u kojem sam uzela učešće. Bez obzira što imam veliko iskustvo u radu sa učesnicima radionica preko 30 godina metodom Mimart, kao i raznih specifičnih metoda neformalnog obrazovanja mladih i građana koje vodim, kao učesnica radionice ovoga puta bila sam uzbuđena jer dugo pratim Tanjin umetnički aktivizam i pratim njen rad, a sa druge strane od aprila aktivno pratim prolazak migranata kroz Srbiju.

Zanimljivo je što su se na radionicu prijavile učesnice različitih godina, iskustava i zanimanja, što je bila velika vrednost. Često vodim radionice motivacije, tako da mi je bilo važno da na početku dana čujem i njihova mišljenja, zašto su došle. Spontani i inspirativan uvodni razgovor i priprema za performans „Missplaced Women?“ u prostorijama REMONTa u opuštenoj i demokratskoj atmosferi nametnuo mi je pitanja: Razumemo li mi dovoljno pojmove tolerancije, slobode, empatije, poimanja timskog rada i pojam različitosti? Negujemo li dovoljno vrednosti performansa, kao važnog izraza savremene umetnosti? Razumemo li dovoljno da performans preispituje društvo i ukazuje državi o važnim problemima društva? Performans je sredstvo društvenih promena i kao takav donosi veliki doprinos zajednici. Uvodni razgovor bio je važan za slobodu govora i mišljenja, jer nas je autorka prepustila svojim razmišljanjima i otvorila kao u psihodrami mudrim prepuštanjem nama da komentarišemo očekivanja. Zanimljiv je bio momenat približavanja haosu u demokratskom tumačenju pozivnog pisma koje smo dobile za radionicu, šta treba da donesemo, odnosno šta nedostaje migrantima. Različita pitanja nas učesnica na početku vezana za pozivno pismo, bila su odraz našeg nepoverenja u informacije, naših strahova o nametanju mišljenja, do trenutka kada smo svi zajedno krenuli u Miksalište..

Kada smo pošle u Miksalište, ne znam po koji put sam potvrdila svoju teoriju da se jedino telom može ući u fenomen, jer možemo da mislimo i da se reči umnožavaju a da se ne pokrenemo u akciju. Iako od jula meseca idem u Miksalište veoma često, donosim svoje stvari i stvari svojih prijatelja, higijenske artikle, čajeve i druge jednostavne svakodnevne potrebštine, ovoga puta kada smo otišle zajedno videla sam kese na kojima piše BORDER. To mi je mnogo značilo jer smo videle da se briga o migrantima zapravo vidi od trenutka kako uđu u zemlju, pa dok ne odu dalje… Ne želim da glorifikujem Srbiju u ljudskom odnosu prema migrantima, ali primetila sam da to oni osećaju i da jedino kod nas stoje u redu kada su u pitanju registracija izbeglica, podela hrane, podela tople odeće i obuće, čaja… Toga dana srela sam poznate volontere i ljude dobre volje iz Beograda, zatim Nedeljka iz Srebrenice koji je takođe bio izbeglica i mnoge mlade iz srednjih škola, ali i nove volontere strance koji su se potom uputili sa izbeglicama kasno popodne dalje do Hrvatske granice. Uglavnom smo naišli na migrante iz Avganistana koji su stigli preko Bugarske, i ovo su bila potpuno nova i drugačija iskustva za mene jer sam do sada upoznavala uglavnom ljude koji su došli iz Sirije, Libije i Pakistana. Naravno nemoguće je otpratiti svakog pojedinačno, niti saznati kako su se snašli, koliko i kako su dalje putovali, svejedno moram priznati da je svaka kiša izazivala kod mene nesanicu.

Iskustvo samog izvođenja performansa u parku kod autobuske stanice, koji smo počeli da zovemo Info park, i u parku kod Ekonomskog fakulteta za mene je imalo posebno značenje. Letos sam u parkove spontano dolazila, donosila voće i bonbone, držala radionice deci, pričala sa ljudima.. Stotine priča. Stotine sudbina. Mnoge sam upoznala, sa nekima se još uvek dopisujem, neke sam dovodila da se okupaju i odmore kod mene kući. Ponekom sam kupila kartu, kupovala sladolede, delila kišobrane… Sve to mi je prolazilo kroz misli dok sam vadila stvari iz tašne. Svaka stvar je izneta, i razmišljala sam o tome koliko žena je svoje tašne i torbe, sitnice potrebne i nepotrebne, negde ostavilo usput.

Setila sam se kada su migranti krenuli kroz Srbiju da je na drvetu pored koga smo stajale za vreme performansa stajao plakat/crtež koji je davao uputstva migrantima gde da putuju i kojim prevozom mogu da stignu na željena odredišta. Setila sam se događaja od pre deset godina koji mi se desio u Parizu. Dalija Aćin i ja, bile smo na jugu Francuske u Belfortu. Ona je imala povratnu avionsku kartu za Beograd jedan dan pre mene, i tada sam osetila važnost informacija koje dobiješ od prethodnih putnika. Od nje sam dobila SOS uputstvo, jer je rekla da ako u sekundi ne budem na pravom mestu neću stići do aerodroma. Ovo upozorenje i uputstvo mi je bilo dragoceno jer sam menjala 4 prevoza, išla sam bez novca i imala samo unapred kupljene karte. Ovo je ustvari priča migranata koji su ostali bez telefona, kojima sam pozajmljivala svoj telefon da samo vide gde im je rodbina, prijatelji i čitali su uputstva koja su deljena na društvenim mrežama. Nazer, mladić koji je prišao Tanji bio je srećan što opet ima neke stvari u torbi, što je jeo, ali je spomenuo da mu treba telefon. To je glavna potreba migranata, mreža informacija koja im je važna da bi znali gde mogu i kako da prođu.

Ovoga puta u parkovima je bilo malo migranata zbog promena ruta i zbog boravka u azilantskom centru u Krnjači zbog hladnoće. Toga dana oko 16h su došli u Miksalište, pojeli nešto i u 17h otišli dalje autobusima…

Razgovor koji je Tanja Ostojić vodila sa učesnicama radionice nakon performansa kroz pripremu javne prezentacije, bio je važan jer sve dileme su odjednom bile prihvatljive, sve nedoumice razumne, nakon iskustva izvođenja performansa. Iskustvo koje smo ponele je važno, a za mene je ovo bila značajna radionica do-edukacije.

— Nela Antonović, umetnički direktor / art director, Teatar Mimart

Authors of the Photos from the “Missplaced Women?” performance workshop by Tanja Ostojić that took place on October 29, 2015 in Remont, Miksalište, Info Park and in Park in front of the Faculty of Economy, Belgrade are: Lidija Antonović, Jelena Dinić, Miroslav Karić, Srdjan Veljović

IMG_7612 IMG_6347

12190031_1049366725094201_6846201824344855884_n

12190999_1049366665094207_1470251505689716665_n

12193518_1049366595094214_1098760452488464310_n

IMG_6396

IMG_6398 IMG_6407

IMG_6412

IMG_6424

IMG_6427

12195826_1049366451760895_8789136135297425479_n 20151029_134139 20151029_134132

IMG_7792

IMG_7785

%d bloggers like this: